U Poljskoj jeste zanimljivo ali ne možemo reći da je kod nas dosadno. Uzbudljivo je u Engleskoj, u Italiji, u Španiji, ali nije tačno da i kod nas nema šta da se vidi i čuje. Uopšte, mi spadamo među zanimljive zemlje u Evropi.
Neki drugovi su stigli do cilja i stoje. Neće da se pomere ili pomaknu u stranu da bi drugi mogli da krenu napred.
Mnoge žene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga, a sve se prave kao da su već voljene- sramota ih je da priznaju da nisu.
Vreme prolazi, starimo i odlazimo polako. Najpre smo izgubili četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tabliće. Ostali smo samo i sad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.
Znojimo se, malo od muke a malo od ove vrućine. To su dva različita znoja. Znoj od muke oseća se na muku. Što je veća muka, sve ga je teže podneti.
Domaća televizijska serija Partizanska eskadrila nije dobro pedagoški osmišljena. Poznati domaći kauboji kao od šale satiru fašističke Indijance. Ne smemo dozvoliti da naša deca i unuci žale što nisu živeli onda kad je sve bilo lako, jednostavno i lepo. Neistinito prikazivanje onog vremena je najteža optužba protiv vremena u kome živimo.
Biti marksist ima smisla samo ako niste pametni.
Unuci nam stižu u poslednjem trenutku, onda kada nam se učini da više nikome nismo potrebni.
Prazna je kuća bez žene. Ako žene nema u kući, nema ko drugi da bude u njoj.
Ko prvi devojci, njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.